Najavljena likvidacija OVK kao istorijske vrednosti

Najavljena likvidacija OVK kao istorijske vrednosti

Piše: Labinot Bislimi

Dana 23. maja 2025. godine, u teatru ODA prikazano je delo pod nazivom „Najavljeno ubistvo jednog sna“. Predstava se bavila ubistvom arhitekte Redžepa Lucija, koje se dogodilo 2000. godine.

Bio sam tamo jer volim pozorište i jer me je zanimalo kako će ova ljudska tragedija biti predstavljena na sceni. Nisam došao ni sa kakvom posebnom pretpostavkom.

Nešto kasnije stigao je i premijer Kosova Aljbin Kurti, uz prisustvo brojnih telohranitelja. Bilo je mnogo ljudi i iz Ministarstva kulture, koje je bilo glavni sponzor ove predstave.

Već na početku me je začudilo toliko prisustvo predstavnika vlasti. Pitao sam se zašto je Vlada toliko mobilisana oko jedne pozorišne predstave.

Odgovor sam shvatio kasnije.

U suštini, predstava se nije toliko bavila Redžepom Lucijem. Njegova tragedija je, po mom mišljenju, iskorišćena kao oslonac za napad i kriminalizaciju OVK.

Dakle, zločin koji se dogodio pre mnogo godina nad arhitektom Redžepom Lucijem sada je poslužio kao sredstvo protiv OVK, uz direktne optužbe na račun njenih komandanata.

Da budem jasan, u predstavi je postojalo očigledno odsustvo koherentnosti između istorijskih okolnosti i optužbi koje su iznošene.

Prvo, događaj se desio 2000. godine, kada OVK više nije bila vojna formacija još od septembra 1999. godine, dakle gotovo godinu ranije.

Drugo, u vreme kada je Redžep Luci ubijen, na vlasti u Prištini bila je Demokratska liga Kosova, dok je on obavljao funkciju direktora urbanizma u Opštini Priština.

Treće, tokom tog perioda nikada se nije govorilo o ulozi ratnih struktura u vezi sa nekretninama u Prištini. Naprotiv, glasine su kružile oko drugih imena, poput Envera Sikiraće i Uke Rugove.

Četvrto, iako se vizija Redžepa Lucija o urbanizmu nije poklapala sa određenim privatnim interesima, u to vreme na Kosovu još nisu postojale ozbiljne građevinske moći. Ubrzana gradnja u urbanim zonama počela je uglavnom posle 2013. godine, ako ne i kasnije.

Peto, ljudi iz ratnog krila nisu imali finansijski kapital za takve investicije, niti političku moć u Prištini da guraju takve interese. Drugim rečima, 2000. godine još nisu imali stvarni uticaj u glavnom gradu.

Šesto, sam slučaj nikada nije do kraja rasvetljen u krivično-pravnom smislu, tako da ni danas ne znamo ko je bio izvršilac tog teškog zločina.

Zato se nameće pitanje: zašto se odgovornost gotovo isključivo usmerava na OVK, iako za to nisu ponuđeni dokazi?

Zašto je skoro cela predstava bila usmerena na OVK, a ne na optužbe prema građevinskim interesnim grupama i njihovim kapacitetima da vrše pritisak ili čak dođu do organizovanog kriminala i ubistava?

I naročito, zašto se predstava sa tako optužujućim tonom prema OVK postavlja 26 godina nakon njenog rasformiranja?

Prijatelji, trebalo je da budete u toj sali te večeri, da to vidite i čujete svojim očima i ušima, ali i da osetite duh cele predstave. Dok je ona stvarala snažan ljudski osećaj zbog gubitka jednog čoveka, jednog oca i jednog građanina, istovremeno je gradila negativan odnos prema ratu, slobodi i oslobođenju zemlje.

Sala je, ne slučajno, bila ispunjena onima koji su rat OVK doživljavali kao gubitak, kao razaranje i kao kraj privilegija koje su imali u Jugoslaviji. Jasno se osećalo odsustvo kritičke misli u trenutku kada se ljudska bol prihvata, ali neargumentovana i tendenciozna optužba prolazi bez ozbiljnog propitivanja.

Slučajno sam se i ja zatekao tamo. Kao da sam upao u zamku, prolazio sam kroz veoma težak trenutak. Nisam mogao da verujem ni svojim očima ni svojim ušima. Bila je 2025. godina, a Vlada Kosova je finansirala pozorišnu predstavu protiv OVK. I premijer Kosova je, nakon te predstave, ustao i aplaudirao kao zadovoljan sponzor.

Bio sam gotovo jedini u sali, zajedno sa Abetare, koji nismo ustali sa mesta. Ona je primetila da mi je duša uzdrmana. Čekala je moj izlazak napolje, znajući da će uslediti moja reakcija i objašnjenje.

Nije me revoltirala umetnost sama po sebi. Nije me uznemirio ni umetnički utisak predstave. Revoltirao me je cilj koji sam u njoj prepoznao. Razmišljao sam o tome kako sve države ulažu u promociju svojih istorijskih vrednosti i događaja koji ih predstavljaju. Nijedna istorija nije bez mrlja. Tamna strana ne sme da se zanemari. I ja sam za to da se naše društvo oslobodi ideje da je sve ili potpuno belo ili potpuno crno.

Ali problem je u tome što sam shvatio da ova vlada ulaže napor da sve što je povezano sa našim ratom, našim oslobođenjem i našom slobodom prikaže isključivo kao crno.

U toj predstavi počeo sam jasno da prepoznajem jednu noviju intelektualnu, kulturnu i umetničku struju — koordinisanu, podržanu i finansiranu — koja vodi ka konačnom prihvatanju teze da je OVK bila istorijsko zlo ove zemlje.

Zato smatram da ni predstava u teatru ODA, ni druga predstava u pozorištu u Uroševcu prikazana nedelju dana kasnije, ni Rron Đinovci, ni Škeljzen Gaši, ni Veton Suroi, ni Vudi Džimšiti, niti desetine drugih projekata i finansiranja, ne dolaze slučajno baš u ovom periodu vlasti koja ima 51 odsto podrške.

Reč je, po mom mišljenju, o stvaranju jednog anti-albanskog i anti-OVK ekosistema.

Za mene je ova predstava bila upozorenje na pokušaj ubistva OVK kao istorijske vrednosti — procesa koji bi, po mogućnosti, trebalo da se odvija paralelno sa suđenjima u Hagu.

OVK se ne može „ubiti“ samo kroz jedan sudski proces. Pravi projekat je da se ona ubije u najdubljim osećanjima našeg građanina.