Iran između izdržljivosti i pritiska: koliko dugo može da traje sukob?

Iran između vojne izdržljivosti i sve većeg pritiska: koliko dugo može da traje sukob?

Dok sukob na Bliskom istoku ulazi u sve opasniju fazu, jedno od ključnih pitanja postaje koliko dugo Iran može da izdrži vojni, politički i ekonomski pritisak. Iako iz Teherana stižu poruke da je država spremna za dugotrajnu konfrontaciju, razvoj događaja na terenu pokazuje da se rat ne vodi samo projektilima i dronovima, već i iscrpljivanjem kapaciteta, resursa i stanovništva.

Prema dostupnim procenama, Iran je u prvim danima sukoba odgovorio velikim brojem balističkih raketa i bespilotnih letelica. Međutim, zapadni vojni izvori tvrde da je intenzitet tih udara u narednim danima oslabio, što otvara pitanje da li Teheran pažljivo čuva preostale zalihe ili su njegovi kapaciteti već ozbiljno pogođeni.

Tačan broj iranskih raketa i dronova nije poznat. Procene se razlikuju, a dodatnu neizvesnost stvara činjenica da deo vojne infrastrukture navodno postoji u podzemnim skladištima i na više disperzovanih lokacija. Upravo zato je teško utvrditi koliki deo arsenala je zaista uništen, a koliki je i dalje operativan.

Jedna od najvećih prednosti Irana, prema mišljenju brojnih analitičara, jeste masovna i razgranata proizvodnja dronova. Za razliku od klasične vojne industrije, koja se često oslanja na velika i lako uočljiva postrojenja, proizvodnja bespilotnih letelica može se organizovati fleksibilnije i na više mesta. To Teheranu daje mogućnost da duže održava tempo napada, čak i kada trpi ozbiljne udare na infrastrukturu.

U tome leži i važna strateška računica. Dronovi su višestruko jeftiniji od naprednih sistema kojima se obaraju, pa se rat pretvara i u borbu troškova. Ako protivnik troši daleko skuplju opremu da bi neutralisao veliki broj relativno jeftinih letelica, Iran računa da može igrati na iscrpljivanje.

Ipak, produžavanje rata ne znači nužno i jačanje iranske pozicije. Što sukob duže traje, raste rizik od razaranja vojne infrastrukture, prekida komunikacija, slabljenja protivvazdušne odbrane i dodatnog pritiska na državni aparat. Još ozbiljnije posledice oseća stanovništvo, koje trpi udare, nestabilnost i sve veći strah od širenja sukoba.

Posebnu zabrinutost izazivaju informacije o civilnim žrtvama i napadima u naseljenim područjima. U takvim okolnostima sve je teže razdvojiti vojne ciljeve od humanitarnih posledica. Bez obzira na zvanična objašnjenja sukobljenih strana, cenu svakog produženog rata najpre plaćaju građani.

Politička računica Teherana verovatno se zasniva na tome da izdrži prve i najjače talase udara, sačuva minimum vojne sposobnosti i pokaže da nije lako slomiti državni aparat. U tom smislu, Iran pokušava da pošalje poruku da vreme može raditi u njegovu korist. Međutim, ostaje otvoreno pitanje koliko takva strategija može trajati ako se nastavi uništavanje ključnih sistema i istovremeno raste unutrašnji pritisak.

U ovom trenutku deluje da Iran još ima kapacitete za odgovor, naročito kada je reč o dronovima i disperzovanim vojnim resursima. Ali što sukob bude duže trajao, to će više na ispitu biti ne samo njegova vojna snaga, već i izdržljivost države, sistema i društva u celini.

Jedno je sigurno: trajanje rata više nije samo vojno pitanje. Оно postaje pitanje političkog opstanka, regionalne stabilnosti i humanitarnih posledica koje mogu obeležiti čitav Bliski istok.